Претпостављена невиност уметника
Уметност је невина. Оно што није невино су Уметници, који уметника понекад бркају са самом уметношћу, а ми себе бркамо ни мање ни више.
Драги луди умови:
Пре неколико дана сам ручао са Абелом Азцоном, уметником, за записник, на његов захтев и обавио сам феминистичко лепљење, јер понекад то одеће оде. Да можда звучи арогантно што идем да подучавам некога, али погледајте, може и звучати великодушно, у зависности од тога како то гледате.
Све у реду. Мање више. Али оно што ћу вам рећи је да смо разговарали о одговорности уметника. Кажем овако, напола у шали, јер постоји нешто врло интензивно, што је утицало на уметнички интензитет, што каже да је уметност невина или нешто слично.
Свакако, драги умови, да се слажем. Уметност је невина, јер недостаје једино што није. Оно што није невино су Уметници, који уметника понекад бркају са самом уметношћу, а ми себе бркамо ни мање ни више.
Јер, такође вам кажем: ако свет уметности, књижевни свет и све те ствари имају једно, они ударају его који за два живота нећете завршити.
Идемо по деловима:
- С једне стране, говоримо о уметности, јер се чини да је тако нешто важније направити Инсане Миндс него говорити о иокуесе-у, изради ципела. Али не, динамика невиности и кривице је иста.
- С друге стране, док идемо, не можемо ићи кроз живот као да немамо одговорност за своје поступке. Снага коју можемо, наравно, али тако то иде, а тако иде и свет.
Основа интензивне расправе о одговорности уметности на крају је расправа о одговорности човека према свом окружењу и с обзиром на његова дела и поступке, било ципеле, било да се вози мотоцикл, или напише текст или се односи на комшија.
Оно што се дешава је да сви претпостављају да сте ви одговорни за то како возите мотоцикл и већ је познато да не треба прегазити људе, плашити их и мучити остатак возача, без обзира колико се то стално радило.
Па, са уметношћу и оваквим стварима повишеним (кажем то на ироничан начин) изгледа да све мора ићи у другим правцима, јер људи који се баве уметношћу и чини се да смо са друге планете и за нас важе друга правила.
Па не. Јавно представљање требало би да буде и чин одговорности, не само, већ и.
Односно, чин одговорности као и сваки други чин. А стварање уметности, да, је говор. Веровати да постоји неки облик уметности који није политички значи не разумети шта значи политика и веровати да се само оно што је политичко односи на странке и акрониме или оно што намерава.
Политичко је све оно што има утицаја на јавни живот, на заједнички живот, било да је он намењен или не, без обзира да ли се то дешава у јавном простору или не. Уметност је, без сумње, увек политичка.
Понекад свесно, а понекад случајно, а да ни не сазнате шта радите, јер је уметност невина и ту се заштитите и како је све дивно.
Као да ово није довољно, требало би да погорша безвременост, јер неки говори остају, остављамо их да висе у ваздуху и они настављају тамо, ширећи се чак и када смо се већ предомислили или смо већ схватили да то можда неће.
Када ово подигнете у уметничком окружењу, можете чути како одећа пуца, јер, да видимо, и ми имамо право да грешимо! Да, имамо, али и даље имамо обавезу да исправимо грешке, што би опет требало да раде сви.
Све ово није сажето у озбиљној уметности. У ствари, што више није свесна своје политичке инциденце, то више уметност има тенденцију ка озбиљности, која је напола импозантна, ка церемонијалу, ка помпи.
Па, ништа, тамо је остављам.
Срећна недеља, умови!
